JOVANA NIKADA NE ODUSTAJE!

Jovana Čanak. Majka tri dečaka. Neko ko je donedavno mrzeo trčanje, a danas je nadomak ostvarenja sna – da bude upisana među besmrtnike koji su uspeli da istrče svih 6 najvećih svetskih maratona. I tek druga žena iz Srbije kojoj je to pošlo za rukom.

Poslednja etapa u Jovaninom pohodu na 6 “major” maratona bio je nedavno održani maraton u Njujorku, gde je bila 1.589. od 22.528 trkača iz celog sveta!

Ovaj maraton u Njujorku čekala sam 4 godine, otkako sam istrčala svoj prvi maraton, koji je bio na domaćem terenu (Beogradski maraton). Tada sam sebi postavila cilj da istrčim svih šest “major” maratona - Berlin, London, Njujork, Čikago, Boston i Tokio, i osvojim medalju o kojoj sanjaju svi maratonci (jedna za svih 6 istrčanih najvećih svetskih maratona). Želja mi je bila da u Njujorku istrčim poslednji u nizu od 6 “major” maratona, zaokružim celinu i ispunim svoj cilj.

Maraton u Njujorku je jedan od najtežih, sa 5 mostova, maraton na koji se ide da se istrči i uživa u gradu i atmosferi, koju sa obe strane staze, duž sva 42 km čine ljudi, koji neumorno navijaju, bodre i šalju pozitivnu energiju!


I kada je najzad bilo vreme za start – koja misao ti je bila u glavi kada si čula pucanj koji označava start trke?

Vrlo jednostavno – “danas trčiš svoj lični rekord!” i zaista je tako bilo, njujorški maraton sam završila za 3 sata, 18 minuta i 50 sekundi. Bila sam 1.589. od ukupno 22.528 učesnika iz celog sveta! Za mene je to ogroman uspeh.

Tvoji postignuti rezultati govore da iza njih stoje ozbiljne pripreme i život profesionalnog sportiste. Da li sebe tako doživljavaš?

Često slušam od ljudi: “Lako je tebi...”. Ne znam zašto bi meni bilo lakše nego nekome drugome. Imam svoj moto, koga se držim, a to je: ”rezultat se ne postiže iz fotelje!“. Iza mene, kao i iza svake osobe koja se bavi sportom, stoje ogroman rad i trud koji, ako neko u sebi ima takmičarskog duha, nikada nisu dovoljni ili dovoljno dobri, uvek može da bude bolje u želji za napredovanjem, takmičenjem i pobedom. U mom slučaju, ono što najviše volim da radim i u čemu najviše uživam je – da pobedim sebe!

Iza mene su često trčanja pre svitanja. Da bih završila trening pre posla, ustajala bih u 4:30 i trčala. Kad većini ljudi zvoni alarm za buđenje, ja završavam svoj trening i počinjem radni dan u teretani. Moram da naglasim da u mom životu veliku ulogu igra ishrana. Kako bi uskoro trebalo da završim i školu za nutricionizam, jelovnik tokom priprema za maraton sastavila sam „školski“ i pridržavala ga se striktno tokom 2 meseca. Bila sam ubeđena da radim pravu stvar, verovala sam u sebe i uspela sam da istrčim ceo maraton istim tempom, bez oscilacija, krize i pada energije.

Da li kroz ceo proces priprema i treninga prolaziš sama, ili ipak imaš neki tim oko sebe koji ti pomaže?

Iako sam završila DIF i celog svog života se bavim sportom, kada se radi o trčanju brigu o trenizima sam prepustila Velimiru Bojoviću, maratoncu, treneru, a iznad svega velikom čoveku. Pre nešto više od 2 godine obratila sam mu se sa molbom da mi bude trener na putu ka ostvarenju zadatog cilja. Opravdao je moje poverenje, radeći svoj posao sjajno, što pokazuju i moji rezultati u prošlosti, sadašnjosti, a sigurna sam i u budućnosti. Ogromnu podršku na putu u Njujork sam imala i od kompanije N Sport i brenda Puma.

Kada i kako si počela da trčiš? Poznata je činjenica da do nedavno nisi bila veliki ljubitelj trčanja, a onda se sve promenilo...

Počela sam da trčim pre 5 godina, tada sam imala 40 godina. Te 2016. godine slučajno sam bila na ulici kada se održavao Beogradski maraton. Došla sam kući i rekla mom mužu i deci da ću sledeć godine istrčati ceo Beogradski maraton! Oni su se nasmejali i rekli: “Važi! Pa ti mrziš da trčiš!?”. Da ste me tada pitali šta nikako ne volim, rekla bih da je to trčanje! A ako me sada pitate šta najviše volim da radim, odgovor bi bio isti – da trčim!

Kako je onda izgledao taj put od “ne volim da trčim”, preko maratona u Berlinu, Londonu, Bostonu i Čikagu, do ovog poslednjeg u Njujorku?

Postavila sam sebi cilj, koji nije nimalo lak, ali uz uporan rad i trud svakako ostvarljiv. Par dana kasnije priključila sam se trkačkom klubu. Trčanje u grupi mi je veoma prijalo i olakšavalo napore. Treninzima 3 puta nedeljno spremala sam se za svoj prvi maraton. Tokom tog pripremnog perioda istrčala sam 4 polumaratona i nekoliko kraćih trka. Jedina želja mi je bila da istrčim Beogradski maraton za manje od 4 sata! Ljudi su mi govorili da nisam normalna i da je to nemoguće u mojoj 41. godini života. Beogradski maraton sam, 2017. godine, istrčala za 3:49:58!

Postigla sam cilj u kome sam uživala nedelju dana, ali onda je došlo pitanje - šta dalje? Postavila sam novi, veliki cilj, da istrčim svih 6 najvećih svetskih maratona. Do tada to nije uradila nijedna žena iz Srbije, i opet je bilo komentara da je to teško ostvarljivo...

U proleće 2018. godine trčala sam maraton u Londonu. Probila sam led - bila sam prva žena sa prebivalištem u Srbiji koja je trčala londonski maraton i postigla vreme od 3:42:36! 

Na jesen iste godine sam trčala na Berlinskom maratonu. Tamo je ravna staza, a posebno zadovoljstvo bilo je trčanje maratona u gradu u kome sam prethodno živela sa porodicom nekoliko godina. Moj suprug je igrao za košarkaški klub Alba, Berlin je grad u kome sam rodila našeg trećeg sina... Emocije su me nosile tokom trke i istrčala sam je za 3:33:58.

Zatim je, 2019. godine, na red došao Boston. Bilo je proleće, a vreme kao u sred jeseni! Kiša, blato, u toku trke smena tri godišnja doba i naravno čuveni uspon na 33. kilometru - Heartbreak Hill. Posle njega je došlo sunce, da ti izvuče i ono malo energije koja ti je preostala... Nisam se dala i postigla sam vreme od 3:43:08. Ostala su još tri “major”-a…

Na jesen iste godine otišla sam u Čikago. To je jesenji maraton, a vreme je bilo kao da je proleće. Staza u Čikagu je brza, trčala sam u negativnom spilitu i postigla novi lični rekord - 3:21:58!

A onda je 2020. godine došla korona, zbog koje su bile otkazane sve trke. Kao i većina maratonaca, jedva sam dočekala 2021. godinu i u Njujorku postigla još jedan lični rekord - 3:18:50!

Ostao je još jedan maraton - Tokio. Moja velika želja je da ga trčim sledeće godine (6. marta) i zaokružim celinu od svih šest „major“-a. Za sada su šanse male, jer je maraton i ove godine otkazan, pa su svi prijavljeni od ove prebačeni na sledeću godinu. To, naravno, ne znači da ću prestati da trčim u međuvremenu, već ću sebi postaviti neki novi cilj koji ću ostvariti dok čekam poslednji, šesti najveći svetski maraton.

Kako uklapaš sve ostale obaveze u svom životu sa ritmom profesionalnog sportiste?

Što se tiče ostalih aktivnosti, posao personalnog trenera radim sa istim ambicijama kao i na samom početku, ali sam želela da ga nadogradim, upotpunim i tako upisala školu za nutricionizam. Nije nimalo lako kada posle 20 godina ponovo sedneš u “školsku klupu”, ali zato je i izazov veći, jer ovog puta u “školskoj klupi” sedim kao ostvarena žena, koja odlično zna šta hoće u životu!

Veoma mi je bitno da dobro isplaniram svoje vreme, jer u suprotnom dan prođe a ja ostanem sa gomilom nezavršenih obaveza. Ponosna sam majka tri sina (20, 17 i 15 godina), a isto tako i ponosna supruga uspešnog košarkaškog trenera! Tu je i moja Viktorija (pas rodezijski ridžbek), koja ima skoro 4 godine i puna je energije, uvek raspoložena za igru i druženje. Sve stižem, jer imam Viktorijinu energiju i ogromnu ljubav moja četiri muškarca, koji mi daju veoma veliku podršku u svemu što radim i sa jakim vetrom u leđa pomažu mi da sve što se čini nemoguće - ipak postane moguće!

Imaš li neki savet za sve dame u tvojim godinama, kako da budu tako aktivne i izgledaju kao ti?

Moj savet za sve dame, bez obzira na godine (jer one su samo broj), je da budu snažne, mabiciozne i da tačno znaju šta žele u životu. Kada to postignu, već su na pola puta! Da veruju, budu uporne i istrajne, a ono što je najvažnije je da nikada ne odustanu od svog cilja, jer tako će ga i ostvariti, ma koliki cilj to bio, u to sam sigurna!

Šta bi poželela sebi za rođendan?

Često znam da kažem onu čuvenu uzrečicu: “Ništa u životu nije slučajno”, pa tako ni to da ću diplomski rad u školi za nutricionizam polagati na svoj 45. rođendan 26.12.2021. Što se tiče maratona, na pragu sam ostvarenja svojih ciljeva, tako da ću u ovoj fazi života i za moj 45. rođendan poželeti sebi da i u nutricionizmu budem isto tako uspešna bar kao što sam i u trčanju! A znam da hoću, jer ja sam maratonac!